By the Sea

2015.

scenario i režija: Angelina Jolie

uloge: Angelina Jolie, Brad Pitt, Melanie Laurent, Melvil Poupaud, Niels Arestrup

Prvi znak za uzbunu je reputacija glumačkog para u glavnim ulogama. Oni sve manje pune stranice žute štampe, a kada to čine, obično se šuška o njihovim svađama i mogućem razvodu. Možda oni ovakve filmove doživljavaju kao terapiju, ali to je pogrešno na toliko nivoa. Elem, kad god vidim takav par u filmu hvata me zabrinutost za par, a često i za film. Primera ima, od Who's Afraid of Virginia Wolf (1966) sa Richardom Burtonom i Elizabeth Taylor koji su svađali u filmu, kao i u životu do Eyes Wide Shut (1999) sa Tomom Cruiseom i Nicole Kidman duboko u bračnoj krizi.

Istini za volju, narečeni parovi su imali pronicljive reditelje, mladog i svežeg Mikea Nicholsa, odnosno starog manipulatora i provokatora Stanleya Kubricka koji su ih usmeravali ili makar koristili razdor u njihovim vezama kako bi tu energiju pretočili na platno. Ovde umesto majstora u rediteljskoj fotelji imamo glamuroznu zvezdu koja uporno pokušava da režira. Ovog puta samu sebe, što je nezahvalan zadatak čak i za majstore, a kamo li za hobiste poput Angeline Jolie.

 Optimisti valjda još uvek misle da ona pokušava da pronađe svoj autorski glas, ali taj glas je, po onome što vidim, dosta tanak. Jedino što je zajedničko njenim filmovima je upotreba stranih jezika, a sve ostalo su drastične razlike. Prva dva uratka su bila ratne tematike, potpuni nered od filma In the Land of Blood and Honey i bolji, dosta školski Unbroken, prvi snimljen radi privlačenja pažnje na sebe celebrity-aktivizmom, drugi sa jednako strasti kao domaži zadatak u školi. Treći film autorice koja se sada potpisuje kao Angelina Jolie Pitt, By the Sea, komorna je i intimna priča, ulozi su veći, kao i moje strepnje.

Radnja je smeštena u zabačeno primorsko mestašce na jugu Francuske (koju igra nimalo slična Malta) 70-ih godina. To vidimo po detaljima kao što su frizure, odeća i automobili, ali taj “period piece” tretman nema neku vrednost osim vizuelne: sve izgleda atraktivno kao iz kataloga, ali sve to za priču nije neophodno. Takva priča se može dogoditi bilo gde, bilo kad i sigurno bez retro-chica i aristokratskog glamura bilo koje vrste.

Roland (Pitt) je pisac u krizi inspiracije, pa pokušava da je nađe u luksuznom hotelu u tom selu pored mora. Njegova žena Vanessa (Jolie) je nekada bila plesačica, sada je domaćica na tabletama koja hoda po hotelskom apartmanu kao zombi, sunča se obučena i sa šeširom, ali je apsolutno uvek savršeno našminkana. Dok ona čeka muža da bi mu natočiča piće i svađala se s njim, on manje traži inspiraciju, a više alkohol, sprijateljuje se sa starim šankerom (Arestrup) i uživa u vežbanju francuskog.

 Znamo da njih dvoje kriju neku tajnu, nije čak teško ni pretpostaviti kakvu, ali trebaće nam ceo film da tačno saznamo. Jednom kada ona ispliva na površinu, reakcija normalnog čoveka će biti u rasponu od “meh” do “e, jebiga”, što ni izbliza nije dovoljno da bi opravdalo celi film.

U međuvremenu, eto nama negde na polovini drugog para, svežih mladenaca Françoisa (Poupaud) i Lee (Laurent) kojima na čelu piše “plot device”. Oni pobuđuju pažnju kod našeg para koji pratimo celi film, i oni počinju prvo da ih špijuniraju, a onda da forsiraju druženje s njima, pa opet nazad na špijuniranje. Razumemo ih, nije njima lako sa samima sobom, nije ni nama lako sa njima, i mi bismo možda radije proveli vreme, ugodnije su društvo od ovih koji se svađaju i tiho preziru, ali nismo te sreće.

Brad Pitt deluje kao da bi radije bio na drugom mestu, i to ne samo zato što mu je takva uloga, a jedini užitak koji kod njega vidimo je kad brusi svoj francuski. Inače, toliko je na auto-pilotu da je pitanje da li glumi uopšte ili je samo obukao kostim. Što se Angeline Jolie tiče, definitivno je dokazala da nije sposobna istovremeno igrati u filmu i režirati ga. Od nekadašnje lepe cure i perspektivne glumice ostala je samo prefinjena, malko plastična elegancija i nešto fingiranog integriteta. Ako je ovakvu ulogu ona sebi napisala, pitanje je kako je tek vide drugi i kakvu bi joj oni dali. A i režija na tragu starih evropskih art-filmova joj ide otprilike kao brucošu na nekoj ne baš prestižnoj filmskoj školi: citati su vidljivi, ali ne i utemeljeni.

By the Sea je komad filmskog otpada koji treba propustiti. Možda je stvarno u pitanju terapija za parove, možda se oni na ovaj način izražavaju i prazne, ali niko nije dužan to gledati. Osim ako vas baš toliko zanima njihov brak. Onda vas ni ja neću od toga odvratiti.